Етнолошка обрада појма "ВОДА" - Ивица Тодоровић

(Лингвистичку обраду појма "вода" можете погледати овде.)

Симболика воде је свеприсутна и има средишње место у традицији многих народа и у многим религијским системима. Често је вода посматрана као први елемент универзума, примордијално стање из кога настаје свет / космос / земља, живот и прва бића. Она је схватана као праматерија и почетак. Истовремено, вода је и универзално средство очишћења; лустрациона, заштитна и плодоносна значења воде су присутна у многим општим словенским и српским народним ритуалима и обичајима, од шкропљења, преко поливања и прскања, до купања итд. С друге стране, представе о води могу бити и амбивалентне, јер је водени простор често схватан као граница између овостраног и оностраног, место где се задржавају душе мртвих, или пак разна митска бића. За воду су, примера ради, непосредно везани водењаци, често и виле. У сваком случају, представе о води су изузетно бројне, са разгранатим значењима и симболиком; оне су саставни или најважнији део многих митских и ритуалних мотива, распрострањених широм српског етничког простора.
На овом месту навешћемо неке илустративне и карактеристичне примере, уз уводну напомену да треба знати како се у српској народној митологији, и када је реч о води, укрштају хришћанске и претхришћанске представе. Рецимо, за пуно извора се прича да их је отворио свети Сава, који воду може да отвори прекрштањем штапа. С друге стране, у српском народу су посебно поштовани извори за које се веровало да су жива бића и да располажу сопственом вољом, а забележено је и веровање да вода једним делом одлази у пакао и тамо гаси велику ватру јер ако не би тамо отицала, онда би потопила читав свет. Бројна предања помињу потоп и велике воде које су некада поплавиле огроман простор или читав свет, као и алке за бродове на планинама, које су служиле за везивање бродова у време док је тамо било море / вода.
У хришћанском контексту, вода је свеприсутна у различитим видовима. У Првој књизи Мојсијевој, другог дана сварања Бог раздваја воду над сводом од воде под сводом. Жива вода у Јеванђељу означава самог Господа, односно богопознање. Освештана богојављенска вода се освећује као спомен на реку Јордан где је Јован Крститељ погрузио Христа у воду, тј. крстио га, и она након освећења остаје неустајала наредних годину дана.
У народу је постојало уверење да своју физичку снагу, здравље и добре особине човек треба да захвали доброј, здравој води. Код Срба су биле раширене представе о различитим врстама вода, са различитим особинама и моћима, којима су придавана изузетна својства и карактеристике живог бића. Тако се у народној традицији зна за живу, мртву, чудотворну, вилинску, нечисту, неначету воду, воду заборава, воду чудотворну, вилинску воду итд. Посебно моћном сматрала се вода захваћена у нарочитим приликама (у одређено доба дана, на пример у праскозорје, као и у одређене дане), или на посебним местима (вода „омаја“ која се одбија од воденичког точка, вода „застава“ која се задржала у шупљинама дрвећа или камења итд).
Вода је у српској народној традицији имала и дубља симболичка значења. Она је представљала неку врсту комуникацијског моста између овостране и оностране стварности. Вода је и прво (прототипско и природно) огледало, а тиме и сусрет човека са самим собом, што неизоставно доводи до проблематизовања односа дух / душа – тело, односно сопства.
Вода је, између осталог, непосредно довођена у везу са примарним животним принципом, тј. са појмом душе. Персонификована је и према њој су се људи односили као према живом бићу. „Жива“ вода, по веровањима, има сопствену вољу, а „мртва“ вода је она која је била у додиру с покојником. С тим у вези, забележене су и представе о томе како је „мртва“ вода опогањена јер се у њој сакрила самртникова душа. У прилог старог веровања о води као станишту / уточишту душа говоре и друге народне представе. Примера ради, у околини Сврљига је забележена представа о томе како они који су се утопили нису ни на „овом“ ни на „оном“ свету. Веровало се да треба просути сву воду из кућа поред којих је прошла погребна поворка, превасходно услед страха од прелажења душе умрлог у воду.
Вода је имала широку примену у народној медицини, а по њој се и гатало. Посебно су распрострањене представе о лековитим изворима, а за неке од њих се верује да лече од свих болести.
Као што може бити корисна и лековита, вода може бити и опасна, слично као и места у близини воде. Веровало се и да воде настањују разна опасна натприродна бића, која маме људе, увлаче их у воду и даве. Понегде се несташној деци претило водењаком. Варијанте водењака су веома бројне и за њих се везују различите особине и локални називи, на пример – кемза, соглав (из веровања забележених у Тамнави) итд. Код Срба су биле распрострањене и представе о рибама са натприродним својствима, односно о одговарајућим риболиким бићима. Веровало се да се риба (шаран) може претворити у змаја или да рибе које су на одређени начин обележене (знак крста на глави, особена боја итд.) могу поседовати специфичне моћи. За овакве рибе су се везивале представе о рибљем цару или рибљој краљици. Такође, у води и око воде окупљале су се и виле, русалке, змајеви, као и разна непријатељски настројена бића (ђаволи итд.). Оваква места је ноћу требало избегавати. У појединим крајевима се људи нису купали у извесним временским периодима, због опасности од бића за која се веровало да бораве у близини воде. У наведеном контексту, говорило се и о воденицама као о опасним местима. Такође, сматрало се да вода у сновима предсказује несрећу.
Веровало се и да се у води могу настанити водени духови. Са овим веровањем је у непосредној вези и појава да онај ко хоће да пије воду из неког суда, најпре треба да проспе мало воде. На овај начин се симболично изгонио дух који се можда настанио у води. Веровање у воденог духа распрострањено је код свих словенских народа, а у многим предањима он поседује капу у облику купе, у којој се крију његове посебне моћи. Било је распрострањено и веровање да вода која прска са витла испод воденице – што је уобичајено место окупљања разних митских бића – стиче натприродна својства. У складу с тим, треба нагласити и да су воденице често довођене у везу с разним натприродним бићима.
У блиској релацији с водом налази се и семантички комплекс повезан с каменом белутком (округли и лепо обликовани бели камен у води), који је у српским народним митолошким представама означен као станиште душа умрлих. Тиме је он, истовремено, доведен у непосредну везу с доњим светом. Ово веровање је такође у директној релацији и са обичајем пуштања воде за душе умрлих, током Великог четвртка или о подушјима.
Вода је кључни елемент и у многим српским народним ритуалима. Она је, с једне стране, веома присутна у обредима везаним за плодност (додоле итд.), али и у посмртним обичајима (нпр. пуштање воде мртвима за душу, у североисточним деловима централне Србије), с друге стране; веровало се да ће вода која се излива у реку речним током стићи до пребивалишта умрлих, што је у непосредној вези с веровањем да ће на тај начин бити угашена жеђ покојницима. Другим речима, вода је свеприсутна у народним обичајима током читаве године, од пролећних и летњих ритуала призивања кише све до обичаја везаних за зимски празник Богојављење, тј Водице. Рецимо, у већини сврљишких села се овај дан празнује првенствено због воде, при чему су спровођене разне ритуалне и магијске радње. На овај дан су у неким селима прескакали воду, негде се ишло на извор, практиковало се ритуално прскање, вадио се крст из воде итд.
У српској народној традицији води су се придавале врло суптилне особине (слатка, бела, сребрна вода), а о њој говоре и многе народне питалице, изреке и загонетке (нпр. „Ни тела, ни душе, а по Земљи мили“; „Шта увек иде а никад се не умори?“; „Гди је води ниже, ту јој је и ближе“; „И тиха вода брег рони“, или за реку „Длга Милева нигде сенћу нема“, као и „Длго је, право је, никад не престањује“).
У сваком случају, може се закључити да је вода свеприсутна у различитим манифестним облицима српске културе и народне традиције, као и да се њени бројни семантички комплекси могу разматрати са много различитих аспеката. Примера ради, воду бисмо могли посматрати у вези с низом њених различитих значења, од њеног рушилачког аспекта у глобалним размерама до – с друге стране – мотива воде која враћа из мртвих.

Литература: Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 2004; Л. Н. Виноградова, Вода, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Митар Влаховић, Вода у вјеровању и обичајима народним, Записи – часопис за науку и књижевност, књ. VI, свеска 6, Цетиње, 1930; Слободан Зечевић, Митска бића српских предања, Вук Караџић, Београд, 1981;Сребрица Кнежевић, Етноантрополошко виђење воде у појмовима народне културе, Гласник Етнографског музеја 70, Београд, 2006; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; П. Ж. Петровић, Трагови обожавања потајних извора у нашем народу, Братство XXVI, Београд, 1932, 175; Сретен Петровић, Митологија, магија и обичаји, Културна историја Сврљига I, Просвета – Ниш, Народни универзитет – Сврљиг, 1992, 244; Владимир Проп, Хисторијски коријени бајке, Свјетлост, Сарајево, 1990; Љиљана Стошић, Мали речник црквених појмова, Арс Либри – Београд, Бесједа – Бања Лука, Београд, 2001; Ивица Тодоровић Феноменологија воде – општи митско-обредни контекст, Бдење 7, Сврљиг, 2004; И. Т., вода, у: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд, 2008; Снежана Шапоњић-Ашанин, Вода у народној традицији, Народни музеј у Чачку, Чачак, 2001.